Dugo sam se dvoumila i razmišljala da li ima opravdanja da objavljujem u zajednici Ljubitelja gljiva.
Izbegavala sam jer malo znam o njima, nisam ih doživljavala kao zanimljive niti sam im posvećivala posebnu pažnju tokom boravka u prirodi.
Nikada nisam namenski krenula u potragu za njima kao svojim foto modelima.
Vreme čini svoje. Polako sam ulazila u njihov svet. Zainteresovale su me svojim dražesnim i originalnim izgledom, bojama i teksturom. Svojim životnim ciklusom i mestom u prirodi.
Ovo je prva fotografija koju sam snimila prošle godine.
Nisam je objavila jer mi se činilo da pečurka ne dolazi do izražaja od svog okruženja.
Realno, i jeste tako. Mnogo puta možemo proći pored njih a da ih ne uočimo.
Prelep šeširić, kao iz slikovnice. Podsetio mi na divnu priču za decu, Ispod pečurke.
Ljubomorno sam čuvala akumulirane zrake letnjeg sunca i toplotu na ovoj pečurci.
Čula sam da veverice jedu pečurke. Videla nisam. Mada, retko viđam veverice.
Krajem novembra snimila sam pečurke ušuškane pokrivačem od lišća.
Šta je bilo između početka i kraja u prošloj godini, znaju svi koji su pratili moje postove.
Nadam se da će ova godina pružiti beskrajne mogućnosti za otkrivanje lepote življenja svim ljubiteljima prirode.
21. februar, Međunarodni dan maternjeg jezika
Hvala vam na vremenu koje ste posvetili mojim postovima.
Imajte divan dan!
Lepe fotografije @zoricatech :) Ja se, kao i vi, slabo razumem u pečurke, čak i kada uspem da provalim koja je koja, jako sam nesigurna, ali volim da ih fotografišem. Zista su posebno carstvo. Pozdrav!
Hvala, pozdrav!