Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 15.
Пробудим се.
Спавао сам насатицe, окренут према прозору.
Чим сам отворио очи, спазим пада крупан снег. Обрадујем се. Биће још скијања, клизања … до краја зимског распуста. Окренем се на леђа, протегнем и мљацнем. Гледам, немoћно тегле са слатком на шифоњеру и комбинованом орману. Све су поређане у беспрекорном реду. Дакле, тегла слатка од јагода, па до ње дуња, права дуња, лепа, жута ко да је сада убрана. Мирише соба на дуњу. Онда тегла слатка, од шљива па опет дуња, па тегла слатка од белих трешања са розетом и лимуном, па дуња, онда тегла слатка од кајсија, ух пође ми вода на уста, па опет крупна дуња, па моје омиљено слатко од дуња, наравно са лимуном и розетом, па од смокава исто са лимуном и розетом, па дуња, онда слатко од ... А иза овог изазовног реда још три реда тегли. Ужива моја мати, као и свака домаћица, да скува слатко. Све су тегле везане вуницом на мртвачки чвор. Немогуће је да одвежем, ни једну. Елем спазим једну теглу са слатком од дуња која није везана вуницом већ сестрином штрумфлом од чарапе. Устанем обрадован. Штрумфла права, растегљива. Већ следећег дана скујем план. Повадим у лонче за школску ужину коцкице дуња из слатка. У софт накрижем коцкице од кромпира исте величине као што су дуње. Лимун ставим напред, тик уз теглу. Вратим теглу назад, на своје место, на шифоњер. Гледам из даљине, од прозора, ма чини ми се мало је светлији кромпир него дуње. Уздам се у време да ће учинити своје. Тако сам се до краја зимског распуста частио слатком од дуња. Коцкицу, по коцкицу.
Nikon 40D, Nikkor 18–135mm f/3.5-5.6G ED, @40mm, ISO400, 1/125 sec, f4.5
Једног дана, негде пред Васкрс, седим до шпорета смедеревца, на сандуку за ћумур. Учим биологију, ухватила ме прпа победио сам на општинском такмичењу из биологије. Тако сам се квалификовао за среско такмичење у Пожаревцу. Чујем, неко отвара дворишну капију. Моја мама разговара са неком женом. Препознам глас куме, Живке Јовковић, учитељице у пензији. Уђоше у кухињу. Мама оде у собу а кума Живка седе за кухињски сто, на хоклицу. Загледа се у уџбеник из биологије па ће:
-- Кумче како ти иде та биологија?
-- Одлично. Одредила ме наставница за такмичење из биологије. Ево, у уторак идем опет на такмичење. Овог пута у Пожаревац. Догурао сам до среског такмичења.
Из собе изађе моја мама. Носи у рукама ону теглу са штрумфлом. Ја претрнем. Мислим се где баш да натрапа на ту теглу. Мама скиде штрумфлу, и отвори теглу. Стави кашиче на теглу и спусти је на мушему испред куме Живке.
-- Ево кума Живка, послужите се слатком од дуња. Частим што је овај мој, немирни синчић, Зоран, љуби га мајка, догурао до среског такмичења из биологије. Ево кума Живка, ми смо наши, послужите се директно из тегле. Видите како се дуња лепо одржала, како је само жута и делује једро. Имамо само једну дуњу у авлији, која увек прероди. Мој Микица каже да то и није дуња, него дуњац. Ево саће и кафица. Ево ти Зоране машина да самељеш кафу.
Мама спусти чашу живе воде на мушему поред тегле са слатком, и изиђе напоље да наточи воду из чесме у џезву за кафу. Кума Живка захвати слатко из тегле успела је да натовари две коцкице дуња, то јест кромпира. Уђе мама, а кума Живка зину коликогод је могла, те брзо стрпа кашичицу у уста, да мама не примети да је натоварила две коцкице, поче нешто да шкргуће зубима и да трепуће. Мршти се кума Живка и тимуљи онај кромпир по устима, протегну се а гркљан јој се диже испод подбратка, и једва прогута! Окренута шпорету, мама је понуди да се још једном послужи. Она се кисело насмеја, па погледа у мене, те климну главом и запрети прстом, стављајући ми до знања, да зна да је то моје недело. Стара учитељица, зна све дечије шпурије. Ја се насмејем, онако враголански, слегнем раменима и раширим руке, у стилу, па десило се, шта да радим?! Гледа ме кума Живка па се насмеја и опет ми припрети прстом, овога пута шеретски да не види мама.
Оде кума Живка кући. Улазећи у своју авлију, још са капије поче да се смеје. Мој благочестиви кум Живан је гледа бело, приупита је:
-- Ма, што се жено кезечиш и клибериш ко нека шипарица? Што пијеш кад ти шкоди?
-- О, хо, хо, хо, хо! Шта ће све деца да измисле. Дај ми Жицо, молим те, слатко и чашу воде.
Кума Живан донесе чашу воде и теглу са слатком од дуња. Опет ће кума Живка у врисак и у смех показујући на теглу у којој је слатко од дуња:
-- О, хо, хо, хо! Не, немој Жицо само слатко од дуња. Малочас сам код кума Душице појела слатко, по свој прилици је било од кромпира. Немој, ако Бога знаш. Радије бих слатко од јагода или смокава. Дај ми ону теглу у којој има и лимун и розета. Седи молим те да ти испричам… Како то баш мене да снађе? Знаш Жицо како је педантна женица наша, кума Душица. Послужи ме она слатком од дуња, онако директно из тегле. Ја, онако кришом, како ме Бог дао алаву, натоварим на кашичицу две коцкице. Почнем да муљам. Кад, оно не питај, имам осећај као да жваћем сапун. Осећај гори него кад пијеш рибљи зејтин. Одма провалим ствар, знам за те дечје ујдурме. Сигурно је у питању сапун или кромпир. Погледам у Зорана, а он рашири руке и враголасто се насмеја! Ево, пипни само како ми је тврд стомак, ко да су ми се не дај Боже, везала црева. Куку мени, а можда и јесу?
Кум Живан се смејао толико да се заценио и почео да кашље. Прође време и та ујдурма са слатком од дуња се није више помињала. Пред Петровдан кум Живан Јовковић, правник оде код нашег првог комшије Луке Шустера да му напише некакву жалбу и уз чашицу и мезе, онако добронамерно исприча анегдоту са слатком од дуња. Загрејани од вина смедеревке, грохотом се слатко исмејаше. Кум Живан онижег раста. Нижи је од кума Живке готово за главу, кад су се мало примирили од смеха устане, попне се на шамлицу поред врата па поче да имитира кума Живку:
-- Моја жена, Живка онако висока ко жирафа, заметне главу, овако, хо, хо, хо! Па издужи ону њену шију па хо, хо, хо!…
Смејала се грохотом и баба Душанка, деда Лукина жена, коју зову, „радио Милева“.
Сутрадан се на пијаци, сретну комшике Цуја Јоцина, иначе мамина шнајдерка, и моја мама.
-- Ју, слатка моја комшико, Душице, чула сам да правиш лепо слатко од дуња, па да ми даш рецепис, дал мећеш розету и лимунтус? Дал мећеш кромпири?...
-- Иди бре Цујо, јес да си добра шнајдерка, ал си опасна опајдара. Ди може да се направи слатко од дуња са кромпирима. То ти дође, ко кад би na врбу родило грожђе. Ајд, комшико Цујо, да сврнемо код мене на кафу. Мој свекар, Момчило купио нови топломер, па да ти измерим ватру. Изгледаш ми бре, ко да имаш ватру, бунцаш ко да си у бунилу. Каки кромпири, розете, лимунтуси, фижбајни, стипсе, шкрофуле и…
-- Ти мораш слатка моја комшико Душице да купиш бисквити и симити и кафу, па да обиђеш твоју куму Живку учитељку. Да видиш шта је са њом? Дал је преживела кромпирићи? Ако је преживела?. Е, од ње ћеш да чујеш причу из прве руке. Ја ћу ти припомогнем сас причу из четврте руке, како је награисала. Трећа рука је Радио Милева, засигурно знаш на коју персону мислим? Друга рука ти је кум Живан. Тако,четврта рука сам ти ја. Знаш оно пред ускрс кад је била код тебе на кафи и на слатку од дуња кума Живка... Ето ти слатка моја комшико Душице из четврте руке.
-- Ма, знам, Ја Цујо, то, где има дима ту има и ватре.
Тако, моја мама буде обавештена из четврте руке, како прави лепо слатко од дуња са розетом и лимунтусом и како је учитељица кума Живка награисала, те после имала проблема са пробавом. Моја мати прецрне од стида и једа, сврати код бакалина Пере Карамеле те купи бисквите и симите, ратлук и по кесицу цигуре и курдијанове кафе. Перa Карамела се смејуљи, онако шеретски. Можда је глас радио Милеве допрео до његових ушију? Дође госпа Душица код кума Живке. Још са врата ће:
-- Кума Живка, стид ме је кад би могла земља да се отвори да пропаднем у њу, сад одмах са свим овим цегерима и зембиљима што их носим са пијаце…
-- Е, Душице, е, кумо моја, цео живот сам радила са децом. Знам све њихове шпурије. Деца су прави враголанчићи. Кумче, Зоран је био лакомислен, јело се детету слатко. Дете ко сва деца, од вајкада воле да се засладе. Ти си имала добру намеру послужила си ме слатком које је најбоље изгледало. Ја сам била алава, јер како је лепо изгледало слатко појела би целу теглу. Нисам ти то замерила. Али испричах то мом Жици, као једну симпатичну анегдоту. Смејали смо се до суза. Он, убио га лед, удовчанска посла, такви су ти Удовчани. Кад мало попије, постане глагољив, па онда иструтруће свашта и што је за причу и што није. Кад се мало загреје, прича ко две жене на чесми. Ето, слатка моја кума Душице иди кући и суздржи се. Немој да тучеш и секираш Зорана, он је добро дете догурао је до републичког нивоа у школском такмичењу из биологије. Еј, знаш шта то значи? Он је наша дика. Стрпи се мало.
Ја прошао на среском такмичењу из биологије. Седим на мом омиљеном месту, на сандуку за ћумур и мало учим за републичко такмичење. Мало читам лектиру, а мало вежбам солфеђо… Мачор Драгиша ми се закметио у крилу, па више не преде, него хрче. Ко зна где је ландзао сву ноћ. Планирам, кад се тата врати са посла да одем његовим бициклом на пецање. Већ сам постао дика фамилије. Мало сам привилегован. Сви се поносе мноме угађају ми. Чујем, отвара се капија, моја мајка нешто богорада. Мислим се сигурно јој сељанка на пијаци закинула на мери. Уђе она у кујну мрмљајући и пусти на под две мреже препуне бакалука и зембиљ, па кад узе да ме лема и да ме грди:
-- Срам те било деране, један и барабо ниједна, ти ћеш да ме резилиш код кума Живке. Ма, можеш ти сто пута да идеш на републичко тамичење из биологије, ал ја ћу сад прво да те одерем ко мачора. Онда има да поједеш оно слатко од дуња, оћу рећи од кромпира. Да видиш како је било кума Живки, сунце ти твоје калаисано пољубим!
Оде мама у собу и врати се са теглом која је завезана штрумфлом. У тај мах хрупи мој деда Момчило. Хвала ти Боже, деда Мома мој спасилац, избави ме даљих искушења!