Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 18.
* * *
Врело летње поподне. Велика врућина. Све уоколо трепери. За руку ме држи мала Борка, стоји у лавору и рондза. Моја мама јој управо опрала ножице маже joj ракијом одерано колено. и теши је:
-- Баш си ти јунак Боркице. Није пријатна ова ракија на одеротини, ал ти си стегла зубе и само си мало зајецала. Баш си добро одрала то колено. Ево, још мало да изветри ракија, а кад ти колено буде суво, намазаћу ти кантарион. Онда ће колено брже да се исцели. Ма, ти си прави јунак, овај твој бата Зоран, што те сад држи за ручицу и као чува ти страх, кад је био тако мали као ти, беше много несташан. Те падне као и ти, те се потуче углавном са оном децом са Редута и Карађорђевог брда, те… Мало-мало, па се повреди. Кукавица једна, драо би се до неба, само да му поменем ракију а камоли да га намажем кантарионом. Тако, љуби те мајка, проћи ће ти колено.
Алал вера мојој посестримици, малој Борки, што је јунак. Сви је волимо, као да је наше дете. Борка је седмаче и њена мама, тетка Миланка, другарица из детињства моје маме Душице, остане без млека. Мама је дојила моју сестру и имала млека да доји и бебу Борку.
Тата се враћа са посла. Отворио је капију, гура бицикл у авлију и нешто мрмља, гледајући у деда Момчила који седи за столом, у хладовини испод мигавца.
-- Ето заборавих пумпу од бицикла и ручкуношу у железари, а шта ти, тата, радиш?
-- Ево туткалишем кутију од Боркичине виолине. Онај несташни дечак, најмлађи Спиридоновић са Карађорђевог брда, Аца што га из милоште зову Ћауз, напуцкао њихово жуто куче, Брика на Боркицу. Ма, неће Брик да је уједе, познаје он Боркицу, него се Боркица препала од његовог силног лавежа. Дете се спотакло, те се разби на сву срећу, само кутија од виолине а виолина оста неогребана. Страдало је и Боркицино колено, кад је пала - одрала га.
Гледам у Боркицу. Жао ми што је тужна. Наберем јагоде и дудиње у истo тањирче па је понудим:
-- Ајде Боркице, седи мало, имаш још времена тек у два сата треба да си у музичкој школи. Ево, да се мало засладиш дудињама и јагодама. Добро би било да скинеш хаљиницу да је не пофлекаш. Тако, баш си се лепо засладила. Да видимо како стоји ствар са солфеђом. После ћеш да одгудиш ове етиде… Знаш да ћеш у петак свирати на интерном часу. Доћи ћемо сви да те гледамо. Да ли ће Ружица да ти буде корепетитор?
-- Ко о чему ти само о Ружици! Хоће, биће: Џаба је било, много ме муштра, ко да нисмо сестре. За њу постоји само музика, музика и музика и ти!
Не попушта врућина. Боркица се вратила из музичке школе. Чека ме да кренем на тренинг, па да је успут поведем до куће. Наплашило се дете. Тако, сад ће пет сати, да кренем на време. Окачим руксак са опремом за тренинг о раме и понесем Боркицину виолину. Кад смо били на капији мама каже:
-- Боркице ћеро, поздрави тату и маму и кажи им да ћемо чика Микица и ја да свратимо до вас предвече, по ладовини. Ево, понеси ове кајсије баба Богдани и поручи јој да може доћи да их набере за пекмез.
Кад скренусмо у Редутско сокаче замириса липа. Чика Пера седи на клупици испод Липе и ужива како Ружица пребира по клавирским диркама. Ето, он и тетка Миланка имају две радничке плате али су ћеркама купили клавир и виолину а сину Банету два пута гитару. Он је посебна прича, мајстор је да уништи гитару. Нек је жив и здрав, ал је много несташан. Ко шта ради он се стално макља са децом. Нарочито са оним дечацима из Копчарске мале, јер пут до музичке школе пролази кроз њихову територију. Једну гитару је средио када се потукао, а друга је страдала кад је пао у Језаву са дрвене ћуприје. Спасао га деда Божа ватрогасац, а гитара оде низ Језаву у Дунав.
Седнем на клупицу поред чика Пере. Таман што поче Боркица да прича о својој хаварији, уђе Спиридоновићев Брик у сокаче. Исплазио језик, па само дахће. Борка се приби уз чика Перу. Рундави жућа Брик, не хаје за њу већ, спасавајући се од врућине леже испод клупице и исплаженог језика настави да дахће. Боркица се саже, помилова га по глави па му рече:
-- Дахћи, дахћи, тако ти и треба кад си обукао ту бундицу у сред лета, гле какав си чупав. Боље да су те Спиридоновићи ошишали, него што те пуцкају на мене. Ма, добра си ти куца, него и ти си дете, као твој газда, Аца Ћауз и ја па сте мало хтели да се нашалите, а оно испаде, играчка-плачка.
Брик је лизну по руци и настави, исплаженог језика, да дахће задовољно жмирећи.
Звизнем Ружици „Inside looking out“ од Енималса нашу лозинку и погледам према прозору. Преста свирка, Ружица се појави на прозору. Маше ми обема рукама и шаље пољубац.
-- Ево, саћу ја с тобом на тренинг, само да спакујем опрему у руксак.
Ружица је кормилар у женском четверцу. Ове године су биле првакиње Србије за јуниорке. Спремају се за државно првенство које ће се идућег месеца одржати у Јајцу. Окачим о раме и Ружичин руксак и само што кретосмо ка Веслачком клубу, сусретнемо тетка Миланку, која нам рече:
-- Децо са тренинга да дођете право кући. Доћи ће Микица и Душица па да заједно вечерамо. Малочас сам срела Душицу и све сам чула о Боркици.
Враћамо се са тренинга. Вече спарно, али је кудикамо свежије од данашње жеге. Са гробља миришу липе. Певамо тихо „Yesterday“, нови хит од Битлса и скрећемо у Редутско сокаче. Отуд иде мали Бане са мотком за клис у рукама. Гледам га и помислим, време му је да се смири, да се уозбиљи. За њим иду: Раде Ћућа, Банетов вршњак и комшија преко пута. Од Банета је виши за две главе и носи мотку, којом његова мати подупире конопац на коме се суши веш и Воја Кенгур са летвом за мертеке у руци и прангијом у џепу, па мали Пишта и Гиле Ресавац са моткама, то јест, приткама за парадајз из чика Спасине баште. Приупитам их:
-- Јелте децо да се није заратило? Куда журите тако наоружани?
-- Ма, јок бре Зоко, каки рат идемо на гробље, да се сиграмо!
Слегнем раменима, те уђох са Ружицом у њено двориште сели смо за сто испред куће да вечерамо.
После вечере, изиђосмо Ружица и ја у Сокаче и седосмо на клупицу испод липе. Певушимо „Yesterday“ од Битлиса и гледамо доле према Дунаву Смедерево, осветљено сијалицама. Дунавом плови осветљена лађа. По смедеревским брежуљцима трепере сијалице. На катанском брду чкиљи само једна сијалица на бандери испред куће Среје Сипљивог.
Чика Пера и тата љуште таблиће и пијуцкају шприцер од вина Смедеревке. Миришу липе. Волим јун кад миришу липе. Онда још има дудиња, јагода и трешања, а пристижу већ и прве вишње кајсије, малине…
Тетка Миланка пристави џезву за кафу па се придружи мами у прању судова на чесми у дворишту. Нешто се домунђавају. Боркица тријунфално излази на прозор, успела да скине Јестрдеј и гуди ли гуди. Тетка Миланка уђе у кућу и брзо изиђе са јорганским чаршавом под мишком.
-- Е, па саћу да им покажем, да их опаметим! Ди то има да се деца играју на гробљу и то још ноћом. Има да напуне гаће кад им се на гробљу прикрадем, маскирана овим јорганским чаршавом у вампира, па…
Чика Пера ће, онако као за себе, у браду:
-- Жено не мораш ти уопште много да се трудиш, мислим да се маскираш у вампира. Кад се онако искрљештиш, гора си од два вампира и…
-- Ма ћути, бре Перо, несрећо једна, само знаш да цевчиш те шприцере. Не питаш се шта ли нам ради дете на гробљу!
Певамо „Yesterday“, опет. Као да не знамо ни једну другу песму. Боркица непрекидно гуди „Yesterday“. Липа опојно мирише, а са гробља допиру неки ратнички покличи и ларма. Моја мама нам износи зашећерене јагоде, да се засладимо.
Source: TheDigitalArtist, Pete Linforth • Birmingham/United Kingdom
Поред нас протрча Раде Ћућа, онако висок и погрбљен, без мотке за веш, нешто вуче ноге. Смрди ко да се унередио и улете у своје двориште. За њим Гиле Ресавац, пригрлио Пишту, који нешто рамље левом ногом. Такође су без мотки, тј. колчева из чика Спасине баште. Ево и Воје Кенгура трчи са прангијом у руци и он ћопа, ко Пера Бангалоз. Онако бангав, некако прескочи своју капију. Ево и малог Банета, без мотке за клис. Улете у авлију ко фурија, те ће онако задихан.
-- Тато, тато! пребили смо вампира!
-- Хммм! Пребили сте вампира. Хм! Па добро кад волите да бијете вампире, нека вам буде. Микице, носим дамом, пиши ми рецку, Микице, одма, ма одма, кад ти кажем, да не заборавиш ко мало пре, а ја ћу да сунем још по један шприцер. Ма, бре дете каки те вампир спопао, каки вампир?
-- Ама, бре тато, прави вампир, Дрекавац! Изгледа да је женски вампир, вришти ко жена. То јест вриштао ко жена, док га онако од зорта нисам звекнуо мотком по будзама, те га оборим. Кад смо почели да га бијемо, блесави Ћућа се саплете на ону његову мотку за веш, што њоме његова баба Милунка подупире конопац за сушење веша, те га вампир ухвати за ногу. Почне и Ћућа да вришти заједно са вампиром, а ми удри, удри вампира, али како се Ћућа гицао по оном гробљанском мраку. Марнемо неколико пута и њега. Уз дреку, стењање и отимање, успе Ћућа да се избави из вампирових руку, сав упишан и унеређен. Не знамо, дал га упишо вампир ил се сам од зорта упишкио и унередио. Тако се избави Ћућа и одбауља према гробљанској капији те побеже кући рамљајући. Онда вампир обори Воју кенгура. Те, ми, од зорта излемасмо, више Воју него вампира. Тако Гиле Ресавац, Пишта и ја, наставимо да лемамо вампира. Одједном вампир се дочепа Ћућине мотке за веш, куку мени кад поче да ме лема! Прискочише ми у помоћ Гиле и Пишта и почеше да ме бране оним Спасиним приткама, али боље да ме нису ни бранили! Промаши Пишта вампира, јао мајко, па кад ме опаучи по тртици оном Спасином притком, заценим се, изгубим ваздух, паднем и почнем да бауљам. Вампир замане мотком, и удари Пишту по чукљу. Пишта дрекну и обори Гилета Ресавца. Спасавајући се од вампира, одмилеше заједно према гробљанској капији. Препаднем се и ја, па се дам у бежанију. Чујем иза мене вампира како мумла и стење. Пребисмо смо га, неће више да му падне на памет да се вампири. Више не дречи него, ене га, само стење, под оним његовим белим чаршавом.
-- Аман бре децо, шта урадисте? Брзо ми покажите где је „вампир“ ви сте средили Миланку! Ви сте луђи од ње! Могли сте, не дај Боже, да је прободете глоговим колцем, као правог вампира!
Hi! I am a robot. I just upvoted you! I found similar content that readers might be interested in:
http://www.ekklisiastikaxatzis.gr/shop/eidi-oikias-dora/eidi-mnimosinou/schedio-gia-kollyva-stavros/