Као просветни радник често читам ове афоризме о школи. Држе ми будност о значају посла којим се бавим, али и упозоравају на грешке које могу да чиним. Показују ми и ону страну коју можда не видим јер је затамљена бирократизмом и формализмом.
Школа која се много чуди знању и понашању својих ђака, коју нервира то што су деца деца, не може бити добра школа.
Не постоје добра и лоша већ само различита деца. А различитом децом морамо се бавити на много разних и деликатних начина.
Здрава, ведра, очувана и неозлеђена деца – по сваку цену, па и по цену знања! – то би био племенити задатак васпитања.
Није то лепо рећи школи, али није ни ружно, ако може бити корисно: децу треба боље познавати и више поштовати њихове могућности. А ми смо прво измислили школу па смо тек онда утврдили да немамо довољан број одговарајуће деце.
Чим дете пође у школу, чим озбиљније уђе у свет одраслих – оно почиње конвенционално да мисли и да се понаша, да усваја шаблонски формулисане истине о свету и животу. То је трагична околност за човека јер губи смисао да се игра.
Трагично је како деца, чим пођу у школу, изгубе чистоту и ведрину индивидуалног сазнања, доживљаја и смисао аутентичне интерпретације. Школа и практичан живот намећу им шаблоне и догме, деца уместо радости доживљаја прихватају рутинско препознавање голих функција ствари и појава.
Деца која немају среће са породицом, морала би имати нешто више среће са школом. Школа би морала да зна и хоће оно што родитељи не знају или неће.
Децо, можете мислити какав је живот када је од колевке па до гроба најлепше ђачко доба!
Како памтимо Душка Радовића? Зависи кога питате.
Првачићи су се суочавали са „Страшним лавом“ и лечили своје страхове.
Старији школарци ће се сетити да су читали његову драму „Капетан Џон Пиплфокс“.
Средњошколци се спремају за смицалице одраслих уз „Женске разговоре“.
Када пређемо сва ова доба тек онда нас Душко Радовић дочека у пуном замаху - афористичара. Има ли боље збирке афоразама од „Београде, добро јутро“? Та књига има посебно место у мојој библиотеци. Кад сам нерасположена једино ми она измами осмех - и горак и сладак.
Афоризам као књижевна врста
Веома је занимљив податак о пореклу афоризма.Настао је у старој Грчкој и означавао је збирку од 400 кратких медицинских савета чувеног лекара Хипократа. Тек каснији је афоризам постао књижевна форма и уместо прагматичног, медицинског, садржаја добија филозофску ширину. Јасно и сажето поставља „дијагнозу“ нарави друштва, покушава хумором да „лечи“ аномалије користећи иронију, сарказам, метафору, игру речима...Обавезно мора да је духовит и вишесмислен.
Афористичар има дар да поправи расположење, али дужност да се наруга и осуди негативне појаве које види. Он не жмури и не ћути! Као брице и фризери „брију“ и „шишају“, не дају човеку да зарасте у мајмунско одело.
Целокупно стваралаштво Душка Радовића објављено је у књизи „ Баш свашта“.
.jpg)
Drago mi je sto vas aforizmi Duska Radovica podsticu da idete pravim putem, sto se tice vaseg zanimanja. Mnogi prosvetni radnici bi trebalo cesce da se podsecaju sta je Dusko Radovic pisao o deci. Hvala vam na lepom podsecanju na ovog divnog coveka i pisca.
Имамо ми шта да читамо вредно и поучно у оквиру српске књижевности, само ако желимо. Штета је само што га нема у уџбеницима за средњу школу - званично. Срећа да нам још нису укинули могућност да креативније приступимо раду, па се нађе и који час за Душка Радовића.
Drago mi je da je tako.