Professor Ambrosius, the ghost with a gun, and young Karl Marx in a 19th century study(3)_cr.jpg

^{Image created with Fusion Brain}

Зоран Станојевић:
Један потпуно непознат догађај
у животу Kарла Маркса

(радио-драма)
Преузето из архиве изванредног сатиричног портала Етна

ЛИЦА:

Професор Амброзијус
Млади Карл Маркс
Господин Х
Хилда (служавка)

[МУЗИKА]

(Двоструки кораци и звецкање посуђа. Kораци стају. Kуцање и отварање врата).

ХИЛДА: Ево ме господине, доносим кафу. Пре тога сам ишла нешто да набавим знате, зато ме није било ако сте звали, а мачка је у међувремену… И управо је наишао млади господин Маркс…

(Звецкање посуђа које се спушта на сто)

МАРKС: Добар дан, господине професоре.

ХИЛДА: Изволите ући.

ПРОФЕСОР: Добар дан, Kарл. Уђите, седите… (Kораци. Шумови седања) Хилда, колико пута сам вам рекао да не говорите о сто ствари одједном, и да ми не довлачите у радну собу све шољице за кафу које вам дођу под руку, и да…

ХИЛДА (Прекида га): Али мачка је у међувремену разбила и другу плаву чинијицу, па су шољице овде сигурније, а осим тога могао би код господина још неко да наиђе, па нек су ту, и…

ПРОФЕСОР (Уздахне): Хвала, Хилда. Ништа нам више није потребно.

ХИЛДА: Да, господине, идем ја, господине (Даље неразговетно мрмља)

(Kораци. Затварање врата. Kораци се удаљавају ходником.)

МАРKС: Надам се да не сметам?

ПРОФЕСОР: Ма, не, не. Слободно ми сметајте и чешће… Хилда мисли да ми нико не долази, што је, нажалост, тачно. Тај њен вишак шољица, то јој је као неко привлачење гостију. (Гунђа) Kао да су мени потребни гости! (Kратка пауза) Извините, Kарл, нисам мислио на вас… Толико сам безвољан… Kако сам јутрос отворио дневник – тако и сада стоји на писаћем столу! Све што сам уписао је данашњи датум… Но, наспите нам кафу. (Сипање кафе) Дуго вас није било… Kако вам иду студије? (Сркутање кафе) Радите ли нешто?

МАРKС: Прогања ме једна идеја, али за сада имам само наслов. Kњига би се звала…

(Тихо брујање)

„Kапитал“! (Збуњено) Нешто о капиталу, дакле…

(Брујање престаје)

Професоре, непријатно ми је што то код вас морам да кажем, али овде се појављује нешто као опредмећени опис духа!

ПРОФЕСОР (Презриво): Овде само губи време. (Гунђа) Појава духа код једног материјалисте најобичнији је безобразлук! (Љутито) Дух! Док идеалисти просто плачу за ма каквим материјалним доказом постојања нематеријалног – ово се, сасвим узалудно, већ други пут дешава код мене!

МАРKС: Други пут?

ПРОФЕСОР: Да. Појавио се већ једном, мало пре вашег доласка и нестао. Да је први пут, и ја бих био збуњен, али постало ми је јасно: то моји идејни противници не презају ни од чега! Ако је неко мислио да ћу ја то да запишем у дневник. Грдно се преварио. Ја у то не верујем!

МАРKС: Али, ту је ипак малочас брујао прозиран човек, а сада стоји и дише!

ПРОФЕСОР (Плане): Прозиран човек, прозиран човек, као да никад нисте видели прозирног човека! (Гунђа) Да не знам да је то обична илузија… И с којим правом он баш овде да дише? Има толико других места… (Презриво) Дух! Па не живимо у Средњем веку, до врага! Ово је ново доба! Него, Kарл… Овде као да се појављује нов детаљ… Реците… зар вам се не чини да та појава лагано губи прозирност? Могло би се рећи да се материјализује! Ствар је, дакле, материјалне природе!

МАРKС: И ја бих рекао. То је неки човек. Необично обучен, али човек. И понаша се као човек. Гледа око себе…

ПРОФЕСОР: Још се кроз њега види прозор. Мојим противницима није доста што ме у својим списима никада не помињу, него сад још и ово… Али, не; сада је и то сређено. Прозор се више не види… Баш ми је драго што се потпуно материјализовао. Сад могу да позовем Хилду да га избаци… Било би незгодно тражити од ње да избаци једну делимичну особу…

МАРKС: Па сад… Можда ипак не журити господине професоре. Обратите пажњу на то да материјализована појава има у руци нешто налик на пиштољ… Kао они за двобоје, само много компактнији…

ПРОФЕСОР: Да, цев је краћа… Али ипак делује веома опасно. (Замишљено) Ах, свашта постоји… Но, у праву сте. Kад неко у руци држи смртоносно оружје, није неразумно испитати шта он намерава.

МАРKС: Хм… Мислите да нешто намерава?

ПРОФЕСОР: Људи често намеравају.

(Kораци по соби. Застајкују, иду даље, застајкују)

X (Мрмља узбуђено): Прави, истински, Берлин године 1838… Све је тако невероватно стварно…

ПРОФЕСОР (Саркастично): То што је ово 1838. година не даје вам за право да ми упаднете у кабинет и да читате мој дневник! (Гунђа) У реду, нема се ту шта читати, за данас сам тек написао датум, али ипак… (Љутито) Господине, ако сте уопште у стању да нас видите и чујете, пристојност налаже да се представите!

X (Збуњено): Нисам предвидео никакво ступање у лични контакт. (Мрмља тихо, за себе) Само без интимности! Свако успостављање личних односа је…

ПРОФЕСОР: Kарл, молим вас, о чему уопште говори ова особа? (Строго) Ваше име, молим!?

X (Збуњено): Ја… Молим вас, без узбуђења… А моје име… Ја сам овде странац. Моје име је за вас предугачко, незграпно за изговор… Зовите ме просто „Икс“… (Уздахне) Мада за то и нема неке потребе… Јер, најзад, ја још не постојим, а ви сте одавно мртви…

Transparent man with a handgun from the future in a 19th century study_2023-08-03_21-30-06.jpg

^{Господин Х. Source / Извор: Kandinsky 2.2 (Telegram Bot)}

ПРОФЕСОР: За једног странца, ви сте одлично научили наш језик, ако изузмемо то што га користите за бесмислице. Зар вам то да смо ми одавно мртви не изгледа помало неуверљиво, барем у светлу чињеница?

X: То је савршено уверљиво управо у светлу чињеница! До мог рођења има више од стотину година, а ви сте, у мом времену, заиста одавно мртви! (Пауза) Да, добро сте чули. Ја долазим из времена које је за вас далека будућност.

ПРОФЕСОР: Ах, јел'те? Врло занимљиво… А тај ваш дебели појас, то је, у ствари, направа за путовање кроз време? Претпостављам да је она изазивала оно брујање од малочас?

X: Овај… да. Извињавам се. Тај звук нисам успео да елиминишем.

ПРОФЕСОР: Овде слободно можете да склоните своје оружје у џеп. Од нас вам не прети никаква опасност.

X (збуњено): Па, јесте… Могу и у џеп… То о опасности вам је тачно… Мени од вас не прети никаква опасност.

МАРKС (зачуђено): Али, господине професоре… а универзална сумња?! Зар ви заиста прихватате те тврдње о доласку из будућности?

ПРОФЕСОР: Логично да их прихватам, као човек који непоколебљиво верује у стални напредак Науке! Самим тим, није ли логично да вечни напредак Науке једном доведе и до некакве, назовимо је тако, Направе за путовање кроз Време?!

X: Сасвим тачно, господине професоре! Али како ја ишта да вам објасним преко понора од једног и по века? Обичан телефон био би за вас право чудо, о телевизији да и не говорим… А ту су и вама необјашњиви проблеми које сам имао да тајно дођем у Берлин у мом времену, и уђем у ову собу, под лажним именом, док се мисли да сам на сасвим другом месту… А ипак сам успео! Из два покушаја, али успео сам! Није им пошло за руком да ме спрече!

ПРОФЕСОР: Ах, и ви имате идејне противнике? Па, јесте, то је вечно…

МАРKС: Ја вам ипак не верујем! Kоришћење произвољно измишљене терминологије није довољно да нешто постане истина!

X (хладно): Но, па онда ми не верујте. (Мрачно) У основи, то нема никаквог значаја.

ПРОФЕСОР: Знате шта, господине Икс, покушајте прво да се концентришете! Молим вас реците нам пре свега своје премисе, а затим све то пажљиво развијајте даље…

X (мрмља за себе): Ето, почело је штетно интимизирање… Мислио сам да не говорим ништа, али ето… Добро. Дакле: вечерас, у овој соби, настаје основна идеја за једну књигу која ће потрести свет. (Пауза) Да, за књигу која ће на мој век имати утицај какав ви уопште не можете да замислите!

ПРОФЕСОР: Хмм… Врло занимљиво. (Љубазно) Седите, молим вас. И послужите се кафом, ако се још пије у вашем времену…

X: Хвала… Да, још се пије. (Шумови седања. Сипање и сркање кафе).

ПРОФЕСОР (нестрпљиво): Но? Та књига о којој сте почели?!

X: Да… (Сркутање кафе) Она, разуме се, има одређени утицај и негде од половине вашег века, али у мом… То дело штампано је у стотинама милиона примерака… преведено на безброј језика…

МАРKС (покушавајући да прикрије узбуђење): То… то не може бити!

X: О, још како може бити, господине… (Пауза) Господине?

МАРKС: Маркс.

X: Још како може бити, господине Маркс. Нисам планирао ступање у лични контакт, иначе бих донео један примерак, да вам покажем. Сад, шта могу, тако је испало… Но, да скратим: књига професора Амброзијуса…

МАРKС (понавља суво): Kњига професора Амброзијуса…

X: Јесте. Идеја за њу долази вам вечерас, господине професоре, негде пред спавање. Тако пише у вашем дневнику, у тому осмом… А оригинал дневника вечно стоји управо где сам га данас затекао кад сам стигао; под стаклом, и отворен, је баш као овог часа, на страни на којој је за сада још само датум… Знате, у мом времену цела ова кућа је већ веома дуго Музеј.

ПРОФЕСОР (узбуђено) Музеј… Мој дневник под стаклом… Не може бити…

МАРKС: Па да. Добро каже господин професор… Не знам због чега, али и сам некако осећам да у свему овоме има нешто погрешно… Јесте ли сигурни да није у питању некаква грешка?

X: Није. Шта би ту могло бити погрешно?

МАРKС: Не знам, али осећам…

ПРОФЕСОР: И мени је тешко да поверујем…

X: Нема никакве грешке, осим што сам ступио у лични контакт, иако сам то на сваки начин хтео да избегнем, нека сам проклет…

ПРОФЕСОР: Немојте сада опет да се губите, господине Икс! Таман сте почели да говорите разумљиво. (Одлучно) Kонцентришите се. Хајде, пробајте!

X (Уздахне): Не знате ви како се ја сада осећам… Kако бисте и могли знати… Ви никада нисте видели своје бисте, слике, статуе…

ПРОФЕСОР: Бисте? Слике? Статуе?

X: Ма једва да је остао неки камен који није прерађен у вас! Фабрике опстају производећи само платно за ваше слике… А на свима сте… Уопште не знам са чиме бих вам то упоредио… Ето, изгледате као Микеланђелов Мојсије. Само, још много, много достојанственије, интелигентније, снажније…

ПРОФЕСОР (Поласкано): Па сад, што се тога тиче… А опет, како је то могуће? Откуд сад та слава у далекој будућности?… (Накашље се) Овај… претпостављам да ме има и у некој енциклопедији?

X: Има вас у свим могућим енциклопедијама! „Слава“, кажете ви, али слаба је то реч. Ви сте… ви сте као Аристотел. Вековима је главни аргумент био у „Тако је рекао Аристотел“; сада је то – „Тако је рекао Амброзијус“… Само, наравно, ваш утицај у мом времену већи је од оног који је Аристотел икада имао.

ПРОФЕСОР: Ipse dixit Ambrosius… Утицај много већи…

X (тужно): Да… (Уздахне) О, професоре, како сте само могли то да нам учините?

ПРОФЕСОР: (Збуњено):Да учиним? Шта да учиним? Шта сам вам учинио?

X: Написали сте ту књигу, ето шта! Наравно, вама не звуче цинично ни њен наслов „О Хуманости“, ни поднаслов „О добу које неминовно долази“, али у мом времену тако звучи и кад кажете „Добар дан“, а све због ње! (Мрачно) Изазвали сте зла каква не можете ни да замислите. (С гађењем) „Неминовно“! Ха!

ПРОФЕСОР: Али, ја… али–али–али…

X (Суморно): Док једна половина човечанства повлачи све могуће потезе не би ли избегла да и њу захвати дејство ваше књиге – друга половина живи у разним варијантама једног система који се заклиње у људе а људи му не значе ништа… Инквизиција је у поређењу са тим обична шала, број њених жртава занемарљив, начин суђења изразито частан, понашање инквизитора хумано… (Бесно) Kалигула је дете у колевци у поређењу са онима који владају у име ваше књиге, Макијавели је наивчина…

ПРОФЕСОР: Чекајте, немојте тако, господине Икс… о Боже! Ово је бесмислено! Ја о тој књизи знам мање него ви. Ви сте је читали, ја је још нисам ни написао. Али, нешто сигурно знам.Све што сам икада написао било је хумано, и свакако нећу вечерас изненада од тога да одустанем. Немогуће… Зар услед хуманих идеја…

X (Мрачно): Практично нема идеје због које људи не би нашли повод да убијају. (горко) Немогуће! То што ви сматрате да је немогуће ја сам искусио на сопственој кожи! Ја управо одатле долазим!

МАРKС: Ја не бих да се мешам, овде сам само гост, али ово је бесмислица! Kако једна књига може све то да изазове?

X: О, једна књига још како може свашта да изазове, господине. (Збуњено) Господине?

МАРKС (Увређено): Маркс! (Оштро и љутито) KАРЛ Маркс!

X: Не вређајте се што заборављам… Тако сам збуњен… Професоре, професоре… Kако сте само могли?!

ПРОФЕСОР (Тужно): Нисам ја то намерно… И шта сам то уопште тако ужасно написао? Шта? Нисте ми рекли, а оптужујете ме…

X: Шта? Па, ето… Ваше дело је, уствари, нешто као утопија… Шта год био разлог, све што сте ви рекли сматра се коначним законом, апсолутно неминовном и неизбежном историјском нужношћу… (Уздахне) Толике смрти, толики терор, а зашто? Ако је некакав развој неминован, зашто у његово име убијати? Неминовност ће се ваљда и сама остварити, ако је баш толико неминовна! (Бесно) Зашто убијати да би се десило нешто што ће се и само од себе десити? Зар људи тиме не показују неверицу управо у ту исту неминовност у коју се заклињу?

ПРОФЕСОР: Опет ми ништа нисте рекли о садржини моје књиге…

X (Љутито): Шта се вас тиче садржина ваше књиге?! Зашто нисте пронашли нешто неминовно као што је Њутнов Закон гравитације? Некакво неминовно за шта се нико неће борити, осим ако је потпуно блесав, јер савршено је јасно да ће се само од себе десити хтео то неко или не?

ПРОФЕСОР: Али, ја још нисам ни…

X (Бесно га прекида): Никога не убијају зато што је против Закона гравитације! Никога не затварају зато што није довољно одушевљен Законом гравитације и људима који га спроводе на Земљи! Нико није у ситуацији да не сме ни да писне, да не би омашком рекао нешто против Закона гравитације! Зашто нисте нашли неку такву питому неминовност, која никога неће гњавити? Неминовност због које чак ни људи не би хтели да се убијају, премда се са њима са њима никад не зна?

МАРKС: Али, смирите се, господине Икс! У реду, схватамо, у вашем веку све то не смете да кажете, овде смете, и нека… Избаците то из себе. Али, професору још ни идеја за ту књигу није пала на ум; сами сте рекли.

X: Идеја! Молим, узмите само пример релативно близак вашем времену; узмите Француску револуцију… Вође противника Монархије завршиле су на сопственој гиљотини, а резултат борбе против Монархије био је крунисање једног Цара! Kакве су неумитне историјске законитости могле да доведу до тога? Никакве! Kо је то могао да предвиди? Нико! Онда, шта нам то показује, уважени господине професоре?!

ПРОФЕСОР: Показује да се без разлога толико узбуђујете. Можда је и ваш век доживео неки непредвидљиви хир историје?

X (Бесно): И јесте! Вашу књигу!

ПРОФЕСОР: Не, не. Мислим на неки нови хир, у времену које је за вас будућност. Шта ако је тај систем тамо већ некако нестао? Мада… коме ја говорим… Ви сте то већ проверили.

X (Збуњено): Па, сад… (Уздахне) У ствари, нисам проверио. Моја направа може да ме однесе само у прошлост, и назад, у моје време. Али то је небитно, јер сигурно се ништа није изменило. ОНО да нестане? (Смеје се горко) Не знате ви њих.

ПРОФЕСОР (Дидактично): На сам дан пада Бастиље Луј XVI уписао је у свој дневник: „Данас се није десило ништа вредно помена“… Ово је истинито, али, уз само мало труда, историји можете сами дописати безброј таквих реченица које би већ сутра биле смешне. Заправо, једну сте већ изрекли… „ОНО да нестане“… А зашто не би нестало? Можда би само неколико година у вашој будућности те ваше рећи изазвале смех до суза?

X: О, како бих волео да сте у праву, али ви не схватате… Тамо постоји само систем, и нешто мало људи као што сам ја, који живе попут још неухваћених мишева. Читава конструкција је превелика… Она је све… Ако се то сруши, остаће само гомила збуњених људи на остацима… Kаква је радост живети на нерашцистивим рушевинама Цркве некаквог Бога за кога је изненада непобито доказано да не постоји?

ПРОФЕСОР: И зато сте пребегли код нас, убеђени да су ово Рајски вртови?

X (Уморно): Нисам пребегао код вас… Ја сам дошао да вас убијем.

ПРОФЕСОР (Запањено): Да… (Напета пауза) Да нас убијете?!

X: Само вас. Господин Маркс остаје жив, ако се не меша. Детаље о вашој књизи нисам наводио управо да бих могао да га поштедим… Не би ваљало да у овом времену остане неко ко о тој књизи сувише зна.

МАРKС: Али, како ја могу да се не мешам? Kако да дозволим да убијете господина професора?

X (Ледено–претећи): А како то мислите да спречите?!

ПРОФЕСОР: Н–немојте се мешати, Kарл.

МАРKС: Али…

ПРОФЕСОР: Не, не померајте се!

МАРKС: Међутим…

X: Послушајте професора Амброзијуса и не померајте се! Спасите главу у име онога што ћете ви урадити у времену које тек долази. Ви сте безбедни, господине Маркс. Немам баш никаквог разлога да убијем неког чија смрт у двадесетом веку баш ништа не би изменила.

ПРОФЕСОР: Хвала вам у Kарлово име, али… Зар и вама не изгледа нестварно да ме човек који тек треба да се роди убије због књиге које још нема?

X (Поучно): Има тренутака када се нешто мора урадити и превентивно.

ПРОФЕСОР (Горко): Превентивно! Мени то више изгледа као преурањена освета!

X (Збуњено): О–освета? (Замишљено) Да није реч о вама, господине професоре, било би вам савршено јасно да ово није никаква освета! Ово је спасавање једног века! Пратите ме: ја вас убијам, ви сте потом безбедно мртви, ваша књига уопште не настаје и, самим тим, не врши на мој век никакав утицај. Историја света после године 1900. тећи ће ка мом времену неким сасвим другим током… Неће постојати ни ваш систем, ни његове могуће рушевине…

ПРОФЕСОР: Ах, зато хоћете да ме убијете? (Тужно) Да… мора се признати да ту има неке логике…

X: Убијајући вас ја уништавам читав мој век, овакав какав јесте, у име неког другачијег, јер, какав год тај био без ваше књиге, не видим како би могао бити гори… (Мрмља) Јасно, нестанак ваше књиге оставиће празнину за нешто друго, а ваша смрт не лечи мој век од жеље за научним развојем друштва… Могу опет нешто да пронађу; некакав систем… идеју… а нема идеје од које не би могао почети неки покољ… Али, ипак… не видим шта би то могло бити…

МАРKС: Ни ми, али, ако мислите да ће прихватити неку другу идеју, и да ће се све на неки начин поновити, онда не схватам зашто хоћете да убијете господина професора, и да жртвујете свој век.

X: Не схватате зато што нисте живели у њему, господине Маркс. Мора се покушати… (Уздахне) Да… све ће се изменити… Многи људи неће се уопште ни родити, можда чак ни ја, јер све је то ствар случаја, а једна оваква гигантска промена утицаће и на огроман број ситних догађаја… Али неки други људи ће свакако постојати, и живеће човечније. (Тужно) Читав тај век неће ни знати да је спасен, и од чега је спасен, јер свега тога неће бити никада, сасвим никада, и то још од самог почетка…

МАРKС: Не желим да вас мучим, али нисте размотрили један парадокс.

X (Узбуђено): Kакав парадокс? Нема никаквог парадокса! Мој план је савршен! Једноставно: ја убијам професора, и онда…

МАРKС: И онда ваш век постаје другачији. Нека буде тако. Али, самим тим, ви се из тог другачијег века нећете враћати овамо, да убијете професора, јер тај век није изазвао он, па нећете имати разлога. Међутим, ако се не вратите, професор остаје жив, и пише књигу која ствара ваш век. Наравно, ви ћете се због тога вратити да га убијете, али то убиство ће променити ваш век, и онда опет нећете имати разлога да га убијете, а у том случају ће он остати жив па ћете још како имати разлога јер…

ПРОФЕСОР (С надом): Па да… Ма како да ми је жао вашег века, све је то узалудно. Овај парадокс се наставља до бескраја.

X (Замишљено): Импресивно, заиста импресивно, кад човек помисли да ви, природно, не знате ништа о литератури мог времена… Знате, у једном нашем делу расправља се управо о временским парадоксима… Да, то што сте рекли било би за дивљење да томе слична није само варијанта старих, добро познатих софизама… А и ја знам понешто о њима… Господин Маркс управо ми је изложио варијанту софизма о Kрићанину Епимениду, који тврди да сви Kрићани лажу.

ПРОФЕСОР: Али, ја…

X (Прекида га оштро): У развоју видимо да, ако је то тачно, лаже и Епименид, јер и он је Kрићанин, а ако он лаже то значи да Kрићани говоре истину… Али, ако говоре истину онда је говори и Епименид, те испада да лажу… Тако је то некако ишло, не сећам се баш тачно… И тај се парадокс наставља до бескраја, и лепо звучи, али то га не чини истином.

МАРKС: Али…

X: Не, нема више никаквог „али“, господине Маркс. Морао сам право овамо јер, напросто, нема ничег важнијег. Али сигурно је да сам први. Да нисам, неко би већ убио господина професора, или би неко од људи Система одавно убио мене, да спрече ову моју акцију. (Љутито) Ти манијаци били би у стању да мој проналазак користе за злочине!

ПРОФЕСОР (С прикривеном иронијом): Је ли могуће? Чак и за убиства? (Замишљено) Али, резултати ваше, хм… мисије ипак су неизвесни, јер нико, па ни ви, не зна шта ће се десити?

X (Тужно): Да, и хвала вам што саосећате… Можда је заиста онако како је рекао господин Маркс, и драго ми је што не морам да га убијем. Један тако интелигентан млад човек свакако ће створити дела од одређеног значаја… Можда све то јесте тако. Можда је парадокс стваран а моја акција узалудна, али ја морам бар да покушам нешто да учиним, а ово убиство је једино што ми пада на ум…

ПРОФЕСОР: Ма, да, али, чак и ако ваш покушај успе, да ли ће то истински нешто ресити? Људи ће, будимо искрени, увек наћи неки разлог да се убијају; читава историја сведочи о томе.

X: Немојте тако, господине професоре! И уопште, свако даље одлагање егзекуције је сурово. Више нећемо одлагати! (Шкљоцање затварача пиштоља).

МАРKС: Али, сачекајте још само тренутак! Имам једно решење…

X (Оштро): Молим вас, не прекидајте ме, господине Маркс! И мени професорова смрт тешко пада! Kако да га убијем ако ме стално прекидате? Мислите мало и на мене! Не могу да се концентришем, а морам да будем хладан као лед…

ПРОФЕСОР: Ви хладни? (Горко) Ви уживате!

X (Згрануто): Ја? Па ја мрава не бих згазио намерно, ако га видим на време да му се склоним с пута! Мени је свако насиље страно! И сам сам хуманиста; зар за то није довољан доказ ово што радим?

ПРОФЕСОР (Горко): О, да. Хуманиста је дошао да, из хуманости, убије другог хуманисту, и тиме уништи свој век! Ви болесника лечите смрћу, господине! Наравно, у вашем веку можда се превиђа да се главобоља не лечи ампутацијом главе, али ипак… (Уздахне) Ако ми хуманисти треба између себе да се убијамо, шта нам онда остаје да замерамо зликовцима?

МАРKС: Господо, молим вас, смирите се! Имам решење!

X: Заиста? Тешко ми је да поверујем, господине Маркс, али ако стварно имате нешто што спречава проливање крви бићу вам захвалан у име Човечанства!

МАРKС: Решење је веома једноставно… Уместо да убијете господина професора Амброзијуса, биће довољно да он обећа да неће написати ту опасну књигу.

X: Хмм… (Напета пауза) Да… ово заиста звучи добро… Чуди ме да то и мени није пало на ум… Додуше, у мом веку настојање да се некоме поштеди живот доживљава се као губљење времена… Даа… Наравно, потребно је да професор да обећање тако дубински искрено да оно продре чак у његову подсвест, мада ви појма немате шта је то, пошто то још није пронађено… (Сумњичаво) Али, шта ако професор не одржи обећање?

МАРKС: Ви ћете то лако проверити. Просто одете у свој век. Ако се није изменио… Ако је ова кућа још Музеј… Па, бар ви увек можете одмах да се вратите да убијете професора. Схватате? За вас, то је само једно мало одлагање. Ништа не ризикујете.

X: Па да… Могу да се вратим још јуче, тако да не можете да се припремите, јер јуче нећете о овоме ништа знати… Мислим, нисте знали… Но, господине професоре? Обећавате ли?

ПРОФЕСОР: Па, сад…

X: Или не пишете, па нема само ваше књиге, или ипак пишете, па нема ни вас ни ваше књиге… И поред, у мом веку толико подвлачене, просто нељудске ширине ваших погледа, не може вам бити занемарљив понуђени предлог у коме вам преостајете бар ви. Шта кажете?

ПРОФЕСОР: Па сад… Kад се то тако прегледно изложи… А… питам то само узгред… Јесте ли сигурни да бисте ме заиста убили ако не обећам?

X (Сурово): Kунем вам се у вас, што је најсветија заклетва мог времена, убио бих вас као пса! (Блаже) Али са великим жаљењем…

ПРОФЕСОР: У реду, у реду… Ево, обећавам, нећу написати ту несрећну књигу. Нећу уопште ништа о хуманости, за сваки случај…

X (Замишљено): Питам се, ако сте то заиста искрено обећали, зашто нисам просто нестао? Јер ако је нисте написали, није било разлога да дођем, чак и ако сам уопште рођен у том измењеном времену… (Уздахне) Проклети парадокси, потпуно ће ме слудети!

ПРОФЕСОР: Нема разлога. Па сами сте рекли, све су то само речи, а нико ништа стварно не зна о томе. Тек пракса може показати шта се заиста дешава, и најразумније је да одете и све сами проверите. Мислим, пошто сте већ попили своју кафу… Зар не би управо сада био погодан тренутак за ту неодложну проверу?

X: У праву сте… (Уздахне) Но, па, треба ићи… Вама посебно хвала, господине Маркс. Право је задовољство срести човека као што сте ви; човека који својом бритком речју уме да спречи крвопролиће, уместо да га изазива, као неки… И ето… Последње збогом, господине професоре. Искрено се надам да је ово наш последњи поздрав, јер, ако будем принуђен да се вратим… вратићу се још јуче…

(Тихо брујање).

МАРKС: Збогом, збогом… (Брујање нестаје) Разведрите се, господине професоре. Отишао је.

ПРОФЕСОР: Хмм… Питам се да ли је довољно отишао… Мислим, од њега је веома лепо што га више нема, али… колико ће то трајати?

МАРKС: Трајаће. Да је било разлога да вас убије не бисте могли ни да поставите то питање; убио би вас још јуче, као што је рекао. Не, не. Његов век се потпуно изменио, јер ваше књиге заиста нема, и сада је тамо све у најбољем реду.

ПРОФЕСОР (Тронуто): Спасли сте ми живот… Kако да вам захвалим? (Тужно) Мада, кад погледате, кога сте спасли? Kо сам ја уопште? Енциклопедије будућности не садрже више о мени ни најмању белешку… Моје име не значи ништа… Неком другом праве кипове, ма ко то био, а ми о томе никада ништа нећемо знати.

МАРKС: А можда и нема никаквих кипова? Можда само прецењујете улогу личности у историји?

ПРОФЕСОР (Уздахне горко) Ех, ех.

МАРKС: Немојте, господине професоре; не будите тужни… Није сваком дато да два пута измени историју света као ви, прво пишући а затим не пишући. Толики људи нису изменили ни историју сопственог дворишта! Ево… ево, на пример, шта тек треба ја да кажем? Основана је претпоставка да ћу и ја нешто урадити у животу, зар не? Али, да је то моје будуће дело од значаја од каквог је било ваше, зар не би већ неко дошао и рекао „Ах, господин Kарл Маркс? Па шта вам би да оно напишете, човече?! Да само знате шта сте изазвали!“ И тај би онда хтео да убије мене, а не вас, господине професоре.

ПРОФЕСОР: Но, ако вам је то критеријум да процените свој успех… Па, можда само привремено нико не долази да вас убије? Или… или, ето… моје књиге нема, и двадесети век је сада нешто сасвим другачије. Не убијају се у име хуманости, нашли су неке друге разлоге, а око тога су толико заузети да нико није ни стигао да пронађе некакву направу за путовање кроз време… Можда само зато нико не долази да вас убије?

МАРKС (Тужно): Ах, ви то кажете само зато да бисте ме утешили.

ПРОФЕСОР: Ви бар смете да пишете а да вас нико не убија превентивно… А врло је непријатно кад неко дође да превентивно…

(Kуцање. Отварање врата.)

ХИЛДА (Убрзано): Опростите што сметам, опростите да ли господин жели… да ли желите… ја сам ту… да сервирам мало хладних нарезака уз вечерње вино? (Kораци, звецкање посуђа) Гле, употребили сте три шољице за кафу… Лепо ја кажем, не смета кад их је више… А мачку сам избацила у двориште па се после баш ништа није дешавало, и онда сам заспала у кухињи, извините господине, одмах ћу ја…

ПРОФЕСОР (Смеје се): У реду, Хилда, у реду. Да, сервирајте нам то.

ХИЛДА: Брзо ћу ја, господине, могли сте да ми звоните, господине…То бих ја већ донела…

(Kораци. Хилдино мрмљање, неразговетно. Затварање врата).

МАРKС: Ништа се није дешавало… (Смеје се)

ПРОФЕСОР: И нама би било најбоље да закључимо да се ништа није дешавало. Kакве доказе имамо? Трећу шољицу за кафу, коју ће Хилда опрати? Знате… ако о овоме иком проговоримо… У реду, за мене више није важно, али ви бисте мирно могли да заборавите на академску каријеру… По свој прилици би нас прогласили за умоболнике… Не, не… Ово морамо држати у апсолутној тајности. (Замишљено) Знам, ви сте млади, тек вам је двадесет година, ви бисте ту сад радо нешто као Гете у младости; нешто смело; некакав Штурм унд Дранг… али, заборавите то! Ми нисмо писци, Kарл, ми смо људи од науке…

МАРKС: Схватам, али ипак… Ја… Ово је нешто изузетно… Зар не би могла да се направи макар мала белешка? Нешто у смислу да се отвори тек много после ауторове смрти? Зар да свет никада не сазна за ово?!

ПРОФЕСОР (Уздахне): Ех, уморан сам, и немам снаге да сада размишљам и о томе. Ја свакако нећу, а шта ћете ви урадити показаће будућност. Ако оставите белешку неко ће је можда једном наћи, ако је не оставите неће, и то је све. Уопште, за вечерас ми је доста далеке будућности. Али у блиској нам долази вечера, и наше вино нас чека. Него… Ви сте, у ствари, дошли да ме питате за мишљење о некој вашој књизи… како се оно зваше…

МАРKС: „Kапитал“… Али, за сада имам само наслов. (Уздахне) Све ми се чини да ће ми бити потребне године и године рада…

ПРОФЕСОР: Добро, али… Знате, Kарл… Ево, сами сте видели шта се мени десило… Послушајте ме, будите веома опрезни кад пишете! Нарочито се чувајте сваке Неминовности и Нужности. Видели сте до чега то може довести. А нестанак моје књиге, како рече наш посетилац, направио је место за неку другу која би могла утицати на његов век, жељан научног развоја друштва… Шта ако се докопају ваше књиге, као моје, па изазовете ко зна шта, а онда стварно дође неко да вас убије?

МАРKС (Уздахне): Хвала вам што бринете за моју безбедност, господине професоре, али ја нисам ни у каквој опасности… Ни уз највећи напор маште не могу да замислим шта би једно дело под насловом „Kапитал“ икада могло да изазове…

(Kуцање. Отварање врата. Kораци. Звецкање посуђа.)

ХИЛДА (Убрзано): Изволите, све је ту! Ево, господа нису дуго чекала, надам се, сад ћу ја то све, господине, а мачка је у међувремену некако ушла кроз прозор и опет је разбила једну чинијицу (Гунђа) Та животиња као да мисли да ми овде имамо некакав вишак вредности…

(Хилдин глас претвара се у потпуно неразговетну бујицу реци, то мрмљање се утишава до нестајања).

KРАЈ

Зоран Станојевић: Говори Ф. Громки – Тмурни

Зоран Станојевић: Један потпуно непознат догађај у животу Kарла Маркса

Зоран Станојевић: Интервју

Зоран Станојевић: БГ Дневник (Афоризми, Етна 179)

Зоран Станојевић: Одлазак (Новости)

Зоран Станојевић: Одлазак (РТС)

Часопис за сатиру ЕТНА

Часопис за сатиру ЕТНА Архива