Змија која чува благо
О неким другим, несвакидашњим догађајима у планини надомак Соколице пред више сведока причао је својевремено и Островац Млађо Стојановић:
– Негде око 1970. године био сам на Каменитом Клику са два друга, који су са мном студирали у Крагујевцу. Дивили смо се липама које ничу из камена, из удубљења које овде зову стопама Светог Саве, када је из правца Соколице нешто јако затутњало. У први мах помислили смо да је земљотрес, или да се нека стена сручила у провалију. Притајили смо се и ослушкивали. Када се хук утишао, хтели смо да кренемо, да видимо шта се то догађа. Хтели смо – али нисмо могли ни корак даље. Били смо окружени стотинама опасних смукова и шарки који су се створили ниодкуд.
У великом кругу змије су нас тако држале заробљене на Клику, нама се чинило читав сат. Претрнули смо од страха. Онда су змије одједном, као да их је неко дозвао, некуд нестале. Осим једне, највеће коју сам у свом веку видео. Била је дужа од два и по метра, и дебела као какво мање прасе. Она је, кад смо кренули према Соколици, све до подножја ове велике стене ишла за нама, палацајући језиком и сикћући, да се то надалеко чуло. Био сам тада уверен да су змије, а нарочито она највећа желеле да нас упозоре на нешто. Схвативши то као неку опомену, ми смо тог дана одустали од посете пећинама на Соколици...
Ову причу је више пута Млађо Стојановић понављао, увек због тог доживљаја узбуђен и уверен да Соколица заиста нешто крије. Неколико година касније до руке Стојановића дошла је и књига „Рајко од Расине“ Чедомиља Мијатовића. Неким друговима у Крагујевцу, где је и живео, Млађо Стојановић је говорио да је у свом селу оног дана, изгледа заиста срео „змаја“, једног од чувара Немањића блага. Био је уверен и да је змије, које су га претходно окружиле, „опозвао“ старац Теодосије. Млађо Стојановић је иначе, био велики заљубљеник у своје село, а посебно је волео Соколицу. У више наврата доводио је пријатеље пред пећину под овом стеном. Онда је дуго и нашироко препричавао свој доживљај и причао о несталом благу деспота Ђурђа Бранковића. Умро је млад, не испунивши жељу да код Соколице, надомак колибе свог деде, направи кућу од дрвета и да на потоку који пролази испод стене начини воденицу.
Огромну змију близу Соколице негде око 1970. године видели су Островци, каменорезац Миливоје Тодоровић и његови синовци Живорад и Будислав. Ишли су у шуму за дрва и угледали су је да, као какав балван лежи на путу за пећину. Заобишли су је у великом луку, не усуђујући се да јој приђу ближе од двадесетак корака. У продавници, у центру села, Миливоје је потом узбуђено причао да је видео змијског цара, већег од сваке на овим просторима знане врсте змија. Говорио је да је змија била дужа од дужа од 15 метара, и да су више од једног сата чекали да се грдосија удаљи а тек онда су опрезно наставили даље, стрепећи од сваког шушња.
Слично искуство имао је и Радован Таловић. Он је надомак Клика видео сличну змијурину која је управо гутала целу кокошку. Причао је да је била већа од питона кога је једном видео у циркусу.
Не тако давно особењак и самотњак Горњомилановчанин Бошко Дрљић, звани Гандор, који је трагајући за својим „змајом“ провео много година у шумским осојима под Рудником, и коначио на само њему знаним местима, говорио је да је то највероватније Нирдала, биће дивље опчињујуће лепоте, и највећа змија на свету са троугластим насмешеним лицем. Боје је катрана, са телом дугим између 12 и 15 метара. Од главе величине прасета њена телесина се шири до обима људског тела. Нирдала је, по Бошку, не само чувар Немањића тајно закопаног блага, она је кључ свих тајни земље и свемира.
– То је змија апокалипсе, спектакуларније откриће од Тутункамоновог блага, десет нивоа испод Кеопсове пирамиде и кинеских глинених војника. Сигуран сам да би се њеним хватањем разрешиле многе тајне, али и открила тачна локација на којој се налази благо Немањића, тврдио је Бошко Дрљић...