Петар Кочић: Јазавац пред судом (II део)

in Team Serbia4 months ago (edited)

Jazavac-DSCF0036 -CO_cr-corr-mala.jpg
Source / Извор: @lighteye’s archive. Fujifilm X-T20, Fujinon XF18-55mmF2.8-4 R LM OIS @55mm, f/4, 1/340s, ISO200


Automatic English translation



Идеја културног рата није настала у 21. веку. Сваку колонизацију прати наметање ‘културе’ агресора, као што данас можемо видети – у њеном најапсурднијем и нељудском облику. И увек је најбољи отпор наметању те стране ‘културе’ био – враћање сопственој, изворној култури. Један од најсјајнијих бораца за слободу српског народа на том фронту, био је Петар Кочић…



Овом приликом представљамо Кочићево најпознатије дело, приповетку „Јазавац пред судом“ која одлично описује однос српског народа према пропадајућој аустроугарској империји у данима кад се дах слободе већ сасвим лепо могао осетити. Ово дело Кочић је написао у Бечу док је био студент 1903. године, а објавио га у својој другој књизи „С планине и испод планине“ (Загреб, 1904). Приповетку је Кочић касније прерадио у драму једночинку. Због дужине и ограничења броја карактера на Хајву, дело ће овде бити подељено у два дела. Први део можете читати на овом линку:

* * * „Јазавац пред судом“ I део * * *



Према изјави друга Петра Кочића — Симе Ераковића, „Јазавац пред судом“ настао је за једну ноћ.

Главни лик у приповеци је Давид Штрбац који доводи јазавца пред суд и тужи га за штету нанету на њиви. Сем њега од ликова се појављују и судија, писар и доктор…





* * *

Петар Кочић:
Јазавац пред судом (II део)


„Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас.“
— Петар Кочић



Лица:
ДАВИД ШТРБАЦ
СУДАЦ
ПИСАРЧИЋ Дане
ДОКТОР
Давидов Јолпаз, оптужени јазавац



Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.


СУДАЦ: (хода по соби, трља руку о руку и смијуљи се): Шта си ти то, Давиде, начукнуо доље у чаршији? Какву праву траже газде?

ДАВИД: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви ко ћерате шегу са мном.

СУДАЦ: Не знамо, вјере ми, Давиде.

ДАВИД: Баш не знате? Не мере бити да не знате?

СУДАЦ: Не знамо, не знамо.

ДАВИД: Ама, како то да не знате? Е, оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казо ја вами не казо, ви њега по закону морате осудити.

СУДАЦ: Хоћемо, осудићемо га. Само нам кажи све што си начукнуо.

ДАВИД: Изволи, господине, да шједнем? Баш сам се млого уморио. Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Сједи, па нам кажи какву праву траже газде.

ДАВИД: (сједа): Чудновату прбву главати господине, траже газде. Не знам ти ни казати. То ти је некаква варица, нешто шарено, нешто буди бог с нами! Траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко од Косова, већ српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то… Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!… Ето, таки Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни шест година, па не могу да нађу.

ПИСАРЧИЋ: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.

ДАВИД: Море и то бити… Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: „Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то…“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би сломио језик него што би је изговорио… „Јеси ти, Давиде, таки Срб? “ „Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, боже сачувај и заклони!“ Он се ражљути, па подврисну: „То је наша, газдинска прбва што тражимо од Земљане владе! И ко таки Србин није – није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!“ „Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалештине збијати.

СУДАЦ: Па ти кажеш, Давиде, да сте ви сељаци задовољни?

ДАВИД: О, ми смо задовољни! Притиснуло нас добро са свију страна; од некакве силне смо се милине умртвили па једва дишемо… Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.) Погледај ме, господине, добро ме сад погледај: мјерио сам се на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надмe, нема тог царског кантара на ’вом свијету који би ме мого измјерити!!!

СУДАЦ: (у себи): Ово је чудноват створ.

ДАВИД: Тако је то код мене све тешко, оловно, чврсто… Још сам ја нешто начукно. Газда Стево каже да сам издајник, е па кад сам издајник, ја ћу и то издати.

СУДАЦ: Шта је то, Давиде? Де-де нам кажи.

ДАВИД: (устеже се): Богами, не смијем. Не смијем, господине, убиће ме газде.

СУДАЦ: (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа.

ПИСАРЧИЋ: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац…

ДАВИД: Крсног ми имена, не смијем. Не смијем, људи! Још ви не знате што су наше газде. Паметни сте, учевни сте да се даље не мере, али…

СУДАЦ: (још живље): Кажи, не бој се ништа!

ДАВИД: Ама, казаћу, па нек иде глава!… Има ли у вас школа што се зове терезијанска?

СУДАЦ: (говори с Писарчићем њемачки).

ДАВИД: (скочи са столице као опарен, стаде измеђ њих и поче махати кажипрстом): Никс, никс! Никс, ништа то не припознајем! То се мени о глави ради! А, никс!

СУДАЦ: (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина… Има, Давиде, има така школа у нас.

ДАВИД: Па баш има у вас така школа терезијанска што се зове?

СУДАЦ: Има, има.

ДАВИД: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, грововски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче?

СУДАЦ: (у себи): Шта ће ово сад да буде? … Истина је то све, Давиде, па шта онда?

ДАВИД: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче?

СУДАЦ: Не знамо.

ДАВИД: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукно доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији’ службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином. А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и ’Ерцеговини.

СУДАЦ: Добро је то, Давиде, за нашу царевину.

ДАВИД: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији свом цару. Зар ти не знаш, болан, да се њиов отац диго против царевине, али с врло мало мозга у башуни. Паметан је, истина, толико да зна од оке направити поке, али то је мало, врло мало, кажу газде. Зато је синове и посло, код толики наши школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, поватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами! Оде Босна; оде вала, ко да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се богом живим, и моје вам сузe неће помоћи! Болан, болан, ја би крви своје уточио овом суду и нашој премилостивој Земљаној влади, па зато вам ово и кажем. Него ви одма, овог часа, ударте тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели.

СУДАЦ: Ја овог човјека не разумијем.

ПИСАРЧИЋ: Ја би река, господин судац, да је он бена?

ДАВИД: (гледа га презриво): А ја би јопе река да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе знам како ти је име. Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?

СУДАЦ: Ви сте, господине, јуче дошли овамо?

ПИСАРЧИЋ: Да, јуче сам доша.

СУДАЦ: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас?

ПИСАРЧИЋ: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене.

СУДАЦ: Е, Давиде, како је име господину? Ако погодиш, одма ћемо јазавца осудити, ако не погодиш, губи се!

ДАВИД: Погодио ја не погодио, ви овог лопова по закону морате осудити. Ја само оћу да кажем овом дјетету да нијесам ни бена ни будала.

СУДАЦ: Е, добро је, Давиде; пристајем и на то. Само ти кажем, ако погодиш како је господину име, теже ћу тог лопова осудити. Дакле, како је име господину?

ДАВИД: (устаде, устаче капу, опет је скиде и пружи руку Писарчићу): Здраво мирно, господин Дане, или…

СУДАЦ: (изненађен): Сакрамент! Погоди!

ПИСАРЧИЋ: А, враг му баби, погоди!

ДАВИД: (поносито и мало заједљиво): Богами, и погоди!

СУДАЦ: Е, овај ми је човјек потпуно загонетан! Ама, откуд ти знаш да је господину име Дане? То ти је морао неко казати, или си од неког чуо?

ДАВИД: Млого сам ја, господини моји, свијета прошо, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио. Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком је готово другом чојеку име Ћетоје или Недо. Пођеш ли горе Гламочу, па сретнеш чојека, вичи: „Помози бог, Сава!“ Горе ти је све голи Сава. Нанесе ли те пут тамо врлетној и каменитој Лици, скидај капу и вичи: „Добар дан, Дане!“ или „Добар дан, Мане!“ Нећеш погријешити. По говору видим да је ово дијете из Лике, па ето откуд знам како му је име.

ПИСАРЧИЋ: А, враг га однио, тако је! Мом је брату, што је у жандарима, име Мане, а у самом нашем мјесту има пет, шест Дана и Мана.

СУДАЦ: Па ти, Давиде, ниси, како видим, будала?

ДАВИД: Ко каже да сам будала?

СУДАЦ: Не каже нико, него… Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца?

ДАВИД: А како ти мене јопе мореш тако питати? Зар ти мислиш, болан, да ја не знам да овај наш цар има за свашто закон? Знам ја то, знам, добро ја то знам. Немој мислити да не знам!

СУДАЦ: Ама, ето, Давиде, да речемо да има закон и за јазавце, опет је то некако незгодно. Бистар си и паметан човјек, промисли се… Ти знаш кад суд неког осуђује треба да зна колико је стар, је ли ожењен, има ли дјеце, како говори, које је вјере. Све је то потребно суду. Ето, које је вјере тај твој несретник?

ДАВИД: Никакве! Да је икакве вјере, не би диро у моју сиротињу.

СУДАЦ: (смијуљи се): Је ли ожењен?

ДАВИД: Јест, ожењен је.

СУДАЦ: По чем знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. То не треба славни суд да зна. Срамотно је то вође и помислити, а камоли изрећи. Ожењен је, ожењен!

СУДАЦ: Има ли дјеце, враг га однио, кад је ожењен?

ДАВИД: Има. О, да му видиш дјеце и вамилије! Пуна и’ долина више оне моје јадне и једине њивице што се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска.

СУДАЦ: Како говори, Давиде, тај лопов, којим језиком?

ДАВИД: То ти, главати господине, нако посигурно не умијем казати. Бркљачи ко и ти и ово дијете кад сте се нешто малоприје договарали. Забркљачи-де, господине, мало на њег, да видим оће ли…

СУДАЦ: (смије се, говори нешто и удара јазавца по њушци).

ДАВИД: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије! Види курвина сина како се ко ђоја ражалостио. Не претварај се, лопове један! Иако говориш господиновим језиком, то ти неће помоћи. Слободно, немој се претварати.

СУДАЦ: Кад је рођен, колико је стар овај твој лопов, Давиде?

ДАВИД: Није он ни стар. Млад је он још.

СУДАЦ: Не питам те то, већ бих рад знати колико му је година. И то ми је потребно.

ДАВИД: А колико има година откад сте ви дошли у Босну?

СУДАЦ: Па има тако двадесет и три, и четири године.

ДАВИД: О, млого, побогу брате! Збиља, кад ћете ви већ… Е, толико је година, отприлике и овом лопову, шјеме му се затрло!

СУДАЦ: Како ти то знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. Пиши ти слободно, толико му је.

СУДАЦ: „Пиши ти слободно, толико му је“! Ти то мени као да заповиједаш, а? Ухватили смо те, Давиде! Не знаш!

ДАВИД: Ама, пиши, господине, кад ти кажем, толико му је.

СУДАЦ: Али није то тако! Мораш казати по чем то знаш.

ДАВИД: Е, кад оћеш да кажем, казаћу ти: дира у туђу сиротињу, па ја мислим да је баш за вашег земана рођен. Ето по чем знам!

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако… Опрости, господине, помео сам се. Опрости, господине, молимо те, збунио сам се па не знам ни шта говорим. Кад гођ уђем у славни суд, чини ми се да ме из свију ћошкова боду у очи оне несретне, палиграпске куке. Жена ме је, бог је убио, страшила, она моја крезуба бабетина!

ПИСАРЧИЋ: Ја бих река, господин судац, да се овај човјек претвара?

ДАВИД: (у себи): Е, мој синко, зар ти то сад видио? … Не гријеши, дијете, душе. Не биједи ме код славног суда!… Ето, господине, казо сам све што си ме пито. Сад морете тог лопова по закону осудити.

СУДАЦ: А име?

ДАВИД: Име му је Јолпаз Давидов. Тако га свијет зове, а тако ће му и славни суд позовке писати ако га данас не осудите на вјешала. Село му се зове Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће и њему бити Босна? Кућна му је лумера, каже кнез, оне двије кантарске куке (C. S.).

СУДАЦ: (устаде): Давиде, чуј сад! Закон осуђује…

ДАВИД: А камо оно: У Име Његово? А, не, господине! То ништа не припознајем! Ја се држим реда и закона! Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!… Ви њега морете, ако закон допушта, и у свилу и кадиву обући, па га онда пуштити нек се шеће по чаршији, не буди примијењено, ко какав пријестолник. Нећете ли по реду и закону, има у овој земљи и Окружни суд, има наша премилостива Земљана влада, а овај исти Давид с овом истом својом блентавом главом и с овим истим лоповом, мого би једног јутра и у Бечу осванути. Немојте ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма идем на Окружни суд.

СУДАЦ: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет…

ДАВИД: (претрже га): Молим те, главати господине, ко што се бог и старији моле, држ’ се само реда и закона! Није тако, већ вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље… (окреће се Писарчићу) Шта би ти реко, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошо уз ову пошљедњу буну?

ПИСАРЧИЋ: Из Босне је он, Давиде.

ДАВИД: Ако није дошо из ваше земље, окотио се вође за вашег земана, па јопе је свеједно. Де-де, господине, настави, да чујемо!

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године…

ДАВИД: Е, вала ви за то! Сад видим да си чојек од реда и закона. Ја сам заборавио малоприје казати колико му је година. Чојек нек иде по реду и закону, па да је црни Циганин, он ти је одма код мене добар. Е, вала ти за то! Де-де, господине, даље.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена…

ДАВИД: И за то ти вала. И то сам заборавио казати. Ожењен је, кости му у Зеници сагњиле! Ама, не знам што се и уплећем у послове славног суда? Ја знам тужити, али не знам судити. Није ме бог за то створио, па ет! Де-де, господине, да чујемо.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке, земље Босне, а кућне нумере оне као двије кантарске куке (C. Љ.), на двадесет година тешке тамнице у Зеници…

ДАВИД: (скаче од радости и удара јазавца по њушци): О-о, јазо! Чуј-де, јазо! Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш?! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Има, има и за тебе закона у ’вој земљи, немој мислити да нема!

СУДАЦ: (наставља): Исти је Јолпаз Давидов упропастио Давиду Штрпцу читаву њиву куруза…

ДАВИД:… која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. Само, молимо, по реду и закону!

СУДАЦ:… која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска, на основу чега је горња осуда и изречена. Јеси ли сад задовољан, Давиде?

ДАВИД: Вала славном суду! Ја сам задовољан осудом. Само још ово, нако испред мене, додај: Давид Штрбац из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље Босне, а кућне лумере четрдесет седме, захваљује се царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду што су га од свега ослободили и, штоно веле, ко прст оголили. Вала им ђе чули и не чули! То ти додај, нако испред мене, а у име моје… А сад вас питам, по реду и закону, ко ће мени штету платити што је овај лопов починио? Из царске је шуме, па ја млим…

СУДАЦ: (смијуљи се и пружа му мало новаца): Ево ти, Давиде, за штету, а овај ће лопов сјутра у Зеницу.

ДАВИД: Је ли то из царске касе? Да то није каква милостиња кад је тако мало? Ако је милостиња, не примам!

СУДАЦ: (даје му још): Није милостиња. Новци су из царске касе. Плаћа ти се штета.

ДАВИД: (меће новац у кесу): Е, вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду! Болан, болан, ја би крви своје, иако је снажна и отровна ко змијски ујед, уточио нашој премилостивој Земљаној влади…

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако…

СУДАЦ: Човјече, не разумијем те!

ДАВИД: Мука је мене и разумјети, јер сам врло ћошкаст чојек. Чуо сам ђе говоре људи да су двори некаквог чивутског цара Соломона били на дванест ћошкова, а ја би се смио својом дјецом заклети да на мени има двадесет и четири ћошка. Ја нијесам крив што ме драги бог таког створио да у једном сату двадесет говора започнем а ниједног не довршим. Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети!

СУДАЦ: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин. Причекај ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази).

ДАВИД: (забринуто): Куд ово оде главати господин судац?

ПИСАРЧИЋ: Сад ће господин доћи.

ДАВИД: (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац! (Одмахну руком и стаде се шетати по судници и разгледати слике.) Види, дијете, како се и ја знам шајцати. На моју душу, умио би се шајцати ко и сваки царски службеник. Само ми је лијева нога мало краћа од десне па се мало гегуцам… Чија је ово штрампа, дијете?

ПИСАРЧИЋ: То је цар.

ДАВИД: Зар ово ваш цар?

ПИСАРЧИЋ: И наш и ваш!

ДАВИД: Није, брате богме, наш, је ли ово твој шкрљак?

ПИСАРЧИЋ: Јест.

ДАВИД: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би од радости заплако. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукно, да ми, Србови, имамо једног краља и једног кнеза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?

ПИСАРЧИЋ: Добар је вами и наш цар.

ДАВИД: (у себи): Из Лике си, дијете, али не наведе на танак лед!… Не велим ништа, господине. Добар је. Само још да укине трећину, десетину и, рећемо каз’ти ове глобе – никад бољег цара!

ПИСАРЧИЋ: Онда би био и ваш?

ДАВИД: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!… А чија је ово штрампа?

ПИСАРЧИЋ: То је оно што ви, сељаци, зовете Земљана влада.

ДАВИД: О, чекај, љубим је, да је видим! (пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана влада, год јој њезин!(Паде са столице.) Зато нами, грдна рано, све ћораво и иде у овој земљи!

СУДАЦ: (улази с Доктором): Шта је то?!

ДАВИД: (диже се): Ништа, главати господине… Е, људи моји, да сам јуче умро, не би знао да је наша премилостива Земљана влада ћорава!

СУДАЦ: То је тај сељак што тужи јазавца. Молим Вас, господине докторе, да га прегледате. Сад ми се чини будала над будалама, сад опет врло бистар и паметан. Чудновато и загонетно створење!

ДОКТОР: (с неке висине): На први поглед то буде била будала, blаdsinniger Kerl, Crеtin! (Давиду) Како се буде звала?

ДАВИД: Чекај, чоче, да се ко људи најприје упитамо за здравље, па онда… Здраво, мирно, господине? Како си? Како је госпоја? Је л она здраво сванула?

ДОКТОР: Но, како име, како се буде звала?

ДАВИД: Господине доктуре, није пукло, већ је никло…

ДОКТОР: (љутито); Но, како се буде звала?

ДАВИД: Ја се будe звала, ајд кад оћеш тако, бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

ДОКТОР: (церека се): Тај си уобразил да граф јест! Но, што то јест? То велик име и тител како код један граф имала ти?

ДАВИД: А, ја се држим реда и закона ко и сваки гров!

ДОКТОР: Имала шена?

ДАВИД: О, имала зорли, кабасто учевна жена!

ДОКТОР: Имала деца?

ДАВИД: Имала, господине доктуре, двоје женске дјеце, двије цурице ко двије златне јабучице.

ДОКТОР: Но, два шенска и два мушка деца?

ДАВИД: (полагано): Е, мој злоглави врнто, и мој блентави ћићулајкане!… Да, тако је, тако.

ДОКТОР: Што тушила јазавац?

ДАВИД: Тужила… изјела читава њива куруза.

ДОКТОР: Но, ти будала! Ко тушила јасавац, шивотиња тушила? То ништ друго веч будала! Са шивотиња, са јасавац нема сакон…

ДАВИД: А, има, има у вашег цара! То смо виђели данас. Немој ми кварити рачуна!

ДОКТОР: (гледа га са свију страна, уноси му се у очи, вади некакву справу и мери му главу.)

ДАВИД: Шта?! Зар се у вас и памет на гради мјери? Зато сте ви тако и паметни!

ДОКТОР: (шапће): Ћетердесет…

ДАВИД: Зар ја четрдесет гради будаласт?! О, млого, побогу браћо! Па колико сте онда ви?

ПИСАРЧИЋ: Јест, јест, Давиде! Четрдeсет си гради будала.

ДАВИД: Шути, вузле једно вузласто! (Испрси се, затрепта очима, у којима се засвијетлише сузе неизмјерне мржње и пакости.) Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плако испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле па једва дишу! (Сви га гледају забезекнуто.) Збогом јазо! Збогом, господини моји! Збогом и ти, вузле једно вузласто! С богом остајте сви и не замјер’те на еглену.


* * * Крај драме * * *



Напомена

Поглавица Земаљске владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, Господин барон Јохан фон Апел изгубио је, ваљда негдје у рату, једно око.


* * * „Јазавац пред судом“ I deo * * *




„Јазавац пред судом“ заслужио је више филмских… 1963, 1988. (чак и постмодерну) 2020.

…и драмских адаптација:


* * * Аудио књига „Јазавац пред судом“ * * *




Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916)

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.

Одрастао је у патријархалној породичној задрузи под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се замонашио. Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је Велику гимназију у Сарајеву, али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у Првој београдској гимназији. Студирао је на Бечком универзитету од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу, одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У Босни и Херцеговини је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист Отаџбина. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика Босанско-херцеговачког сабора, али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак Првог светског рата и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из тузланског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.

Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „С планине и испод планине” (1902), „С планине и испод планине” (1904) и „С планине и испод планине” (1905), као и драмску сатиру „Јазавац пред судом” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „Јауци са Змијања” (1910) и „Суданија” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови Крајишника, горштачки понос и пркос, народни морал, традиционално родољубље, побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде Кочићево перо и Кочићева књига, Театар фест и културна манифестација Кочићев збор, док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 конвертабилних марака и грбу Бање Луке, где се налази заједно са баном Светиславом Милосављевићем.



Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА







* * *

Books at Hive / Књиге на Хајву:

Петар Кочић: Јазавац пред судом (I део)

Watchbird by Robert Sheckley

Цивилизација против антицивилизације: Комитет 300 (Serbian)

Зоран Станојевић: Један потпуно непознат догађај у животу Kарла Маркса (Serbian)

Dietrich Bonhoeffer: On Stupidity [eng/срп] Дитрих Бонхофер: О глупости

Хаџи Зоран Вукашиновић: Вампир (Из књиге „Копчарска мала“) (Serbian)

Chess for Tigers

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 4 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (4 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 3 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (3 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 2 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (2 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 1 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (1 од 4)

Dr Ljubodrag Simonović: The Last Revolution

Библиотека проф. др Милосава Чаркића

Blue Bunny by Dušan Radović

ПЛАВИ ЗЕЦ, Душка Радовића

Forbidden Bookshelf by prof. Dr. Mark Crispin Miller



HIVE blog20200320_205320.jpg

hive.blog.lighteye_cr.jpg


Access Hive through Ecency
Приступите Хајву кроз Ecency


Hive on Board-2022-01-04_114837.jpg
Access Hive through On Board
Приступите Хајву кроз On Board



Bastyon.com



Google detox starts here!



Universal Basic Income




Check out ABRA and easily invest in 28 cryptocurrencies or BIT10, an index of the top cryptos. Use this link to sign up and get $25 in free bitcoin after your first Bank/Amex deposit, or 1.5% cash back when you exchange cryptos



1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp

Sort:  

Hey @lighteye, here is a little bit of BEER from @pixresteemer for you. Enjoy it!

Learn how to earn FREE BEER each day by staking your BEER.

pixresteemer_incognito_angel_mini.png
Bang, I did it again... I just rehived your post!
Week 179 of my contest just started...you can now check the winners of the previous week!
!BEER
3